photo by: vladimir tatarevic
PrintE-mailShare

Uredba o posebnim uslovima prometa određene robe – Institucionalni kartel

  • Uredba je dobro primljena od strane javnosti jer pogoduje građanima sa nižim primanjima, koji na ovaj način mogu da kupe jeftinije osnovne životne namirnice.
  • Međutim, ovo je tipičan primer kako se politika socijalne zaštite vodi na pogrešan način, jer se vodi na strani izdataka, a ne na strani prihoda socijalno ugroženih, tako da socijalnu zaštitu uživaju i oni koji nisu socijalno ugroženi.
  • Uredba nanosi veliku štetu malim trgovcima kod kojih je veliki udeo roba sa regulisanim maržama, tako da ne mogu da pokriju svoje troškove poslovanja.
  • Veliki trgovci imaju širok asortiman roba i mogu privremeno da nadoknade nižu maržu na jednim robama, s višom maržom na drugim robama, zbog čeka ne treba očekivati njen pozitivan uticaj na smirivanje inflacije.
  • Uredba je sporna i sa stanovišta načela zaštite konkurencije jer uvodi institucionalni kartel i ograničava slobodu trgovine.
  • Zbog toga je neophodno javno prezentovanje studijskih analiza na osnovu kojih se donose ovakve odluke.

Trgovina predstavlja jednu od osnovnih privrednih aktivnosti i može se shvatiti kao zamajac koji omogućava funkcionisanje cele privrede. Zbog toga je ovaj sektor često predmet određenih pravnih regulativa, iako savremene tendencije razvoja kapitalizma nastoje da takva ograničenja tržišta svedu na najmanju moguću meru. Nije redak slučaj da se zbog određenih poremećaja na tržištu, čiji su uzroci nastanka veoma dublje, strukturne prirode, krivac traži među učesnicima kanala marketinga, odnosno trgovcima. Kao posledica toga, određene zemlje nameću nekonkurentska pravila poslovanja trgovinskim kompanijama koje su prisutne na njihvom tržištu i na taj način ograničavaju razvoj trgovine, a samim tim i celu svoju privredu.

Pravni okvir regulacije cena i bruto marži u EU je u velikoj meri liberalizovan. Princip slobodnog formiranja cena se primenjuje u svim zemljama članicama. Međutim ovaj princip može biti ograničen u određenim zemljama putem direktne intervencije države i njenog uticaja na nivoe cena. Takva regulacija sprovodi se kroz određivanje maksimalnih ili minimalnih cena, ili na osnovu kontrole varijacije cena u krznim situacijama (nestašice proizvoda uzrokovane elementarnim nepogodama) za određene proizvode kao što su osnovne žiovtne namirnice. Kontrola varijacije cena može se sprovoditi i na trajnoj osnovi kada su u pitanju „rizični“ proizvodi.

„Rizičnim“ proizvodima se smatraju duvanski, akoholni, farmaceutski i vojni proizvodi, kao i otrovi. Države EU, zavisno od svojih nacionalnih privrednih i društvenih ciljeva, u određenim sitacijama pravno regulišu trgovinu ovim proizvodima[1].

Postoje indikacije da određene članice razmatraju maksimiziranje bruto marže u trgovini za određeni asortiman prehrambenih proizvoda. Eksperti u okviru Evropske Komisije naglašavaju da ovaj tip regulacije u udređenim okolnostima može stvoriti dodatne probleme, pre svega po pitanju usklađenosti sa pravilima koja vladaju na zajedničkom tržištu (Internal Market Rules), i u vezi sa načelima politike zaštite konkurencije[2].

Pravno regulisanje bruto marže u trgovini dovodi u pitanje osnovna načela slobode poslovanja jer direktno utiče na cenovnu politiku koja je od strateškog značaja za konkurentsko pozicioniranje privrednih subjekata na tržištu. Formiranje cena treba da bude rezultat odnosa ponude i tražnje. Država bi na tržišni mehanizam mogla uticati kroz stvaranje povoljnog ambijenta za privlačenje novih igrača na tržište i na taj način poveća nivo konkurencije što bi rezultiralo u smanjenju cena, a samim tim i bruto marži trgovaca.

Vlada Republike Srbije je krajem prošle godine donela Uredbu kojom se graničava najviša ukupna stopa marže u prometu određene robe u visini od 10% i to za pšenično brašno (tip „400“ i „500“), jestivo biljno ulje (suncokretovo), termički obrađeno kravlje mleko (pasterizovano, sterilizovano) i jogurt, šećer (beli kristalni), sveže meso (svinjsko, goveđe i kokošje) i za slatkovodnu ribu. Postavlja se pitanje opravdanosti ovakve odluke. Da li je pre donošenja iste urađena detaljna analiza prosečnih distributivnih troškova u okviru kanala marketinga?

Pri ograničavanju ukupne bruto marže za distributivni sektor na samo 10% postoji sumnja da taj iznos nije dovoljan ni za pokrivanje osnovnih troškova prometa pa se roba koja je obuhvaćena uredbom prodaje ispod cene koštanja. Veliki trgovci će verovatno biti u mogućnosti da gubitke na ovim robama nadoknade povećanjem marže na drugim robama koje nisu obuhvaćene uredbom. Problem ostaje nerešiv kada su u pitanju male samostalne trgovinske radnje. Sa stanovišta politike zaštite konkurencije, ovakva vrsta Vladine uredbe se smatra institucionalizovanim kartelom u okviru koga se na kraći rok stvara dobrobit za potrošače, ali na duži rok uništava konkurenciju na tržištu.

Trajanje navedene Uredbe je ograničenona 6 meseci, nakon čega će Vlada ponovo odlučivati da li da produži njenu primenu ili ne. Bilo bi dobro da se poveća transparentost državne politike po pitanju donošenja ovakvih odluka i da sprovedene analize budu dostupne široj javnosti radi uveravanja u opravdanost odluke.

 



[1] Lovreta, S. red., 2009., Strategija razvoja trgovine Republike Srbije, Beograd, CID Ekonomskog fakulteta u Beogradu, str. 290.

[2] European Commission, 2010., „Accompanying document to the Report on Retail Market Monitoring: Towards more efficient and fairer retail services in the Internal Market for 2020“, Commission Staff Workin Document On Retail Services in the Internal Market, Brussels, str. 32.

 

Ne planirati znači planirati neuspeh.

Pripisuje se Alan Lakein-u

Najozbiljnije greške nisu napravljene kao rezultat pogrešnih odgovora. Najopasnije je postavljati pogrešna pitanja.

Peter Drucker